Ne­po­zna­ti autor pri­je mno­go go­di­na za­pi­sa da se gu­slar obra­ća svom in­stru­men­tu kao na­dah­nu­ti pje­snik mu­zi i da on u nji­ma na­la­zi in­spi­ra­ci­ju, sna­gu, po­let... Da je to ta­ko, po­tvr­di­lo je i gu­slar­sko ve­če odr­ža­no u be­ran­skom Cen­tru za kul­tu­ru. Tom pri­li­kom mno­go­broj­noj pu­bli­ci, po­red do­ma­ćih gu­sla­ra Vu­ja­di­na Do­bra­ši­no­vi­ća i Slo­bo­da­na Fe­mi­ća, pred­sta­vi­li su se čla­no­vi Gu­slar­skog dru­štva „Ka­ra­đor­đe“ iz Kra­gu­jev­ca Mi­jat Kuč, Sve­to­lik La­zo­vić, Raj­ko i Ra­den­ko Rmuš i Uglje­ša Ve­lič­ko­vić. Nji­ho­vo pred­sta­vlja­nje je, uz uče­šće pje­vač­ke gru­pe „Đur­đe­vi stu­po­vi“ i dram­ski na­stup Ži­vo­mi­ra Ran­ko­vi­ća i Sa­še Ja­ko­vlje­vi­ća, po­ka­za­lo da za Va­so­je­vi­će gu­sle ni­je­su sa­mo in­stru­ment. U to uvje­ra­va i za­jed­nič­ka po­ru­ka svih uče­sni­ka u ko­joj se is­ti­če da su gu­sle ve­ziv­no tki­vo srp­skog na­ro­da ra­za­su­tog po či­ta­voj ze­malj­skoj ku­gli.
– I ovo ve­če svje­do­či da ni­ka­kve gra­ni­ce ne mo­gu po­ki­da­ti brat­ske ve­ze srp­skog na­ro­da ko­ji ži­vi u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Na to nas upu­ću­ju i broj­ne gu­slar­ske pje­sme ko­je na auten­ti­čan na­čin pri­ka­zu­ju na­šu vje­kov­nu za­jed­nič­ku bor­bu pro­tiv raz­li­či­tih za­vo­je­va­ča. Ve­če­ras gu­sla­ri pje­va­ju u čast i sla­vu na­ših pre­da­ka ko­ji su na ol­tar otadž­bi­ne pri­ni­je­li svo­je ži­vo­te. Oni su da­nas u vi­te­škom car­stvu ne­be­sko­me gdje Obi­lić nad sje­ni­ma vla­da, pod­sje­ća­ju­ći nas da su Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra jed­no bi­će – ka­zao je pred­sjed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Be­ra­ne Go­ran Ki­ko­vić, otva­ra­ju­ći gu­slar­sko ve­če.
Ki­ko­vić je pod­sje­tio da su gu­sle igra­le va­žnu ulo­gu u isto­ri­ji srp­ske ep­ske po­e­zi­je, bu­du­ći da su na­rod­ni pje­sni­ci-pje­va­či opje­va­li do­ga­đa­je iz na­ci­o­nal­ne isto­ri­je kroz vje­ko­ve, sve dok ti tek­sto­vi ni­je­su ko­nač­no za­pi­sa­ni.
– Ve­ći­na gu­slar­skih pje­sa­ma go­vo­ri o vre­me­ni­ma oto­man­ske vla­da­vi­ne i na­ci­o­nal­ne bor­be za ne­za­vi­snost. Na­po­ri­ma Vu­ka Ka­ra­dži­ća mno­ge srp­ske ep­ske pje­sme za­pi­sa­ne su i sa­ču­va­ne već po­čet­kom 19. vi­je­ka. U ne­kim knji­ga­ma i pu­bli­ka­ci­ja­ma se spo­mi­nje po­da­tak da su gu­sle do­če­ka­le Fri­dri­ha Pr­vog Bar­ba­ro­su ka­da se u 12. vi­je­ku sa­stao u Ni­šu sa srp­skim vla­da­rom Ste­fa­nom Ne­ma­njom. Ka­žu da je Bar­ba­ro­sa bio za­di­vljen zvu­kom gu­sa­la i pje­va­njem uz njih, pa se mno­go in­te­re­so­vao oko po­je­di­no­sti ve­za­nih za ovaj in­stru­ment – na­veo je Ki­ko­vić.
On je us­tvr­dio da gu­sle ni­je­su sa­mo in­stru­ment pro­šlo­sti, već i bu­duć­no­sti.
– Or­na­ment na vr­hu gu­sa­la je če­sto konj­ska ili jar­če­va gla­va kao sim­bol sto­čar­stva i no­mad­skih na­ro­da, dok je gu­da­lo naj­če­šće iz­ra­đe­no u ob­li­ku zmi­je, kao sim­bol gor­štač­ke lju­ti­ne. Ka­sni­je se na gu­sla­ma sre­ću li­ko­vi na­ci­o­nal­nih ju­na­ka. Ni­je slu­čaj­no što se pra­ve od ja­vo­ra, jer ja­vo­ro­vo dr­vo ima sim­bo­li­ku u srp­skoj pred­hri­šćan­skoj re­li­gi­ji – ozna­ča­va kult pre­da­ka. O zna­ča­ju gu­sla­ra i gu­sa­la se mo­že sa po­uz­da­njem re­ći da su i da­nas ču­va­ri tra­di­ci­je ovo­ga kra­ja. Za­to gu­sle ne tre­ba po­sma­tra­ti sa­mo kao is­tru­ment pro­šlo­sti, ne­go i bu­duć­no­sti – na­gla­sio je Ki­ko­vić.
Sa njim se sa­gla­si­io i pred­sjed­nik Gu­slar­skog dru­štva „Ka­ra­đor­đe“ iz Kra­gu­jev­ca Mi­lan La­lić is­ti­ču­ći da gu­sle odr­ža­va­ju du­hov­nu ve­zu me­đu lju­di­ma. On je ka­zao da broj­ne po­ro­di­ce u Sr­bi­ji po­ti­ču sa pro­sto­ra Va­so­je­vi­ća i iz do­li­ne Li­ma i da je una­pre­đe­nje sa­rad­nje iz­me­đu Be­ra­na i Kra­gu­jev­ca pri­rod­na po­tre­ba, utka­na u stru­na­ma gu­sa­la.
Sa ta­kvom kon­sta­ta­ci­jom sa­gla­si­li su se i gu­sla­ri ko­ji su, na kra­ju za­jed­nič­ki ot­pje­va­li splet pje­sa­ma sa pod­ruč­ja Va­so­je­vi­ća.D.J.